Preko polja s' crkve, svadbena se čuju zvona
Vesele se svatovi, ovog dana udaje se ona.
U haljini dugoj beloj, k'o boginja blista
Prelepa je još i uvek, ostala je ista.
Anđeosko lice svoje, ispod vela skriva
Jer osmeha sada nema, tužne snove sniva.
Nekad žive lepe oči, pod velom su snene,
samo suza jedna ide, tera stare želje njene.
Mesto sreće i radosti, ovog samo njenog dana,
na srcu jos sad krvari, jedna bolna, stara rana.
Maštala je davno s' nekim, kako hoda kao sada,
dok svatovi tiho zbore, najlepša je ona mlada.
Pred oltarom neko drugi, ovog dana na nju čeka,
ispod vela i kroz suze sada vidi drugoga čoveka.
Tog što jednom voleo je k'o što niko nije više,
i zbog koga ispod vela sada krišom suze briše.
Par koraka još je deli, pa da stigne do oltara,
srce bije kao ludo, proganja je ljubav stara.
Osmeh jos sa lica tera, zaboravljen davno taj,
što preboleo nikad nije, kad je rekla "to je kraj".
On iz srca, sada shvata, izaš'o joj nikad nije,
sudbina je njena bio, čim o njemu opet snije.
Ali njega već odavno, zaborava prekri trava,
gde je sada, smeje li se, ili večnim snom on spava.
Sabrati se sada mora, trgunti se iz svog sna,
jer čoveku što je čeka, danas mora reći DA.
Preko polja s' crkve, svadbena se čuju zvona
tužnu mladu veo krije, ka pogrešnom hoda ona.