Odeća nikada nije činila ženu, uvek je žena činila odeću. A ona je tako umela sve da nosi. U svemu je izgledala kao dama sa dvora nekog drevnog kralja za kojom su svi krišom okretali. Koju su svi želeli, a ona je svima bila daleka i nedostižna.
Vraćali smo se iz posete prijateljima onome što smo zvali "naša kuća" u sred ničega. Najmirniji kutak našeg svemira kome smo se tako radovali. Iz zvučnika su dopirali zvuci muzike. Vozili smo autoputem. Jednim od onih gde je dovoljna samo jedna brzina na menjaču ako umete da je odaberete. Kiša koja nas je pratila je menjala intenzitet kao da želi da se uklopi u ritam koji je dopirao iz zvučnika. Da li je realno da sa njom čak i kiša može biti romantična. Lišen svake potrebe da menjam brzine, polako sam pomerio ruku na njeno koleno. Danas se odlučila da obuče suknju koja se spušta ispod kolena negde do polovine njenih listova i skriva njene savršeno izvajane noge. Milovao sam joj koleno i iz ko zna kog razloga počeo da joj pričam o sebi, o mom detinjstvu. Utišala je muziku i potpuno se posvetila mojoj priči. Kao da nije osećala, ili nije želela da mi pokaže da oseća moju ruku koja lagano podiže suknju i miluje joj nogu. Leto je, nema čarapa koje bi umanjile osećaj mekoće njene kože. Iz sećanja izvlačim davno zaboravljene priče. Delove detinjstva i života koje sam davno zakopao i nikada nikome ispričao kako bi ostale sačuvane samo za nju. Dok joj pričam osećam toplinu njene kože, negde malo iznad sredine butina, sa unutrašnje strane gde je ženska koža najdivnija, najnežnija pa i moja priča dobija neku nežniju notu. Spušta ruku na moju, lagano me miluje i usredsređena na moju priču tiho zastenje. "Želim da nikada ne prestaneš da mi pričaš. Volim tvoje priče, volim tebe". Kao da je dodala benzin na vatru tako i moja priča počinje da gori kao šumski požar koji ni kiša koja oko nas pljušti ne može ugasiti. Pričam joj sve ono davno zaboravljeno, a sada i samo zbog nje očišćeno od prašine zaborava. Ćuti, upija svaku moju reč, a ja... ja sam najsretniji čovek na svetu. I odjednom prestajem da pričam. Gleda me. Zašto si stao? Šta se desilo? Ništa, samo sam shvatio da ne postoje reči koje ti mogu opisati koliko te volim.