Skoro sam pročitala naslov teksta
"Ima li života posle velikih životnih tragedija".
Naravno da života ima,ali kakvog to je sada već diskutabilno.Da li ćete nastaviti socijalni život kao i ranije ili će te se povući potpuno u osamu je induvidialno stvar.Činjenica je samo jedna i zajednička svim ljudima koji prožive nešto slično život koji je pred vama je pun bola i sećanja.Koliko god da ste jaki i nosite se sa svim životnim nedaćama ono sa čime se sreću sve osobe je sastanak sa neizmernom tugom i bolom,a takav život ne želite nikom.Život dakle postoji uz hiljadu i jedno ali,puno bola,tuge i suza.Sam kvalitet života razumljivo da neće biti isti i to po meni je nepotrebno ispitivati i pisati.Jedino sa čime niko ne želi da se sretne u životu je bol i tuga.Onaj ružan osećaj odvojenosti i nemoći kada bez obzira na našu volju ne možemo apsolutno ništa da promenimo.Stvari koje se dešavaju "tamo nekom"ne postoje,na žalost svi smo u "životnoj igri"nezaštićeni od ovakvih dešavanja.
Ne želi niko da širi temu o bolu ovo je samo osvrt da postoje trenuci u životu od kojih svi strepimo.Rečenica koja majci prodje kroz glavu čekajući decu bolje da vam nikada ne prodje kroz glavu.Svi smo skloni mračnim mislima ukoliko osetimo neki loš "znak" ili smo loše sanjali.Ovo nije tekst o bapskim pričana,ovo su stvarna životna dešavanja na kojima bi trebali da budemo zahvalni što nas je izostavio neko tamo gore ili sudbina.Ovo je samo podsećanje da tamo negde postoje ljudi potpuno isti kao mi koji su juče prošli kroz najteže životno poglavlje-gubitak.
Bol i tuga obično idu ruku pod ruku jedno sa drugim.Nesanica,gubitak apetita,nebrojene budne noći,depresije su samo neki od simptoma koji se javljaju u post fazi Neki od nas čak i psihičko razdvajanje od voljene osobe dožive kao telesno razdvajanje što delom i jeste istina.Ne možemo suditi o nečijem načinu života samo zato što ga mi lično nismo proživeli i ne znamo kako je toj osobi jer niko od nas ne može znati kako je nekoj tamo osobi osim nje same.Način života zavisi od jačine same osobe i kraktera.Ljudi obično u teškim situacijama zanemare sebe i svoje lične potrebe.Neki čak zapadnu u totalnu apatiju koja ih totalno pomete sa životnih dogadjanja.Njihov život postaje manje vredan pa samim tim ga više i ne vode kao život koji vode nego život koji su vodili.Sva dešavanja se vezuju za prošlost, neko vreme kada su bili sretni.Nastavak života kao nečeg u čemu su trenutno kao da ne postoji iako npr imaju osobe koje su uz njih.Život kroz sećanja je faza koja je najduža i najteža,koja od nas zahteva vraćanje u prošlost kao normalnu životnu odluku.Propast mnogih ličnosti je upravo uslovila neka velika tragedija,promenila im je stavove,način razmišljanja,pogled na budućnost.Sećajući ih se kao potpuno drugačijih osoba često smo skloni osudjivanju,donošenju naših zaključaka o dotičnoj osobi.
Sklonost ljudi da pričaju o tuđim životima zalazi već u drugu temu te se po pitanju toga vidimo u nekom drugom tekstu.
Razmišljanja o Bolu i Gubitku nastaviću nekom drugom prilikom prilikom
Yorumlar