Obično imam odgovor za svako pitanje i bar još jedan za svaku reč.
Međutim, večeras me je poznanik pitao „gde si se izgubila“.
Ostala sam bez reči, nisam znala šta da odgovorim. Pa spustim glavu, dam neki glupi odgovor samo da skrenem pažnju sa činjenice da nemam šta da joj kažem, da odvratim od činjenice da ne znam odgovor na pitanje jer još uvek nisam sigurna gde tačno . Na putu kući stala sam još nekoliko puta, zapalila cigaru i pomislila,pa stvarno, gde sam se izgubila.
Okrenem sat i pomislim da sam ostala negde te noći kada sam prvi put doživela nasilje u školi,
da li sam ostala negde te noći bila sam sama u svojoj sobi i jecala pokrivajući usta da me majka ne bi čula jer sam se plašila da će joj otac zadati nevolje ako kažem da ne idem u školu
da li sam se izgubila u svom prvom napadu panike u tržnom centru, ili sam bila u fotelji psihologa sa jedanaest godina kada sam samo pogledao u jednu tačku.
Da li sam se izgubilqa kada sam prvi put pokušala nešto jače od mojih misli, ili je to bilo one noći kada sam progutala proklete pilule misleći da će bol nestati
Ugasim cigaretu i idem dalje, ali to je samo deo stvari zbog kojih sam se izgubila, ponovo zapalim cigaretu i sećam se svega lepog posle osnovne škole, ali najviše se sećam njega.
Moja prva ljubav, mislim poslednja!
Sećam se lepih rečenica koje mi je govorioi od kojih su mi često klecala kolena, sećam se poljubaca i onih osmeha između njih. Setila sam se koliko me je sve to učinilo boljom verzijom sebe i koliko me je nateralo da zaboravim da sam ikada pukla.
Ali onda stanem tačno na pola cigare, a onda opet pitanje gde sam se izgubila,zbog čega.
Pa, možda sam se izgubila na tim prokletim stanicama opraštajući se od njega dok je stavljao moj kofer u prokleti autobus, možda sam se izgubio u suzama dok sam mu mahnula da izađe iz autobusa, ili čak svaki put kada je otišao od mene i ja ostavila moje srce na tom prokletom mestu gde plaču i najsrećniji ljudi na zemlji.
Možda sam se malo kasnije izgubila u njegovim pijanim noćima kada bih čekao da mi ga zora natera da pošalje poruku za laku noć na koji sam navikla možda sam se izgubila u situacijama kada je previše radio pa nije znao šta se dešava u mom životu jer sam mislila da ga to opterećuje.
Dođavola, ne znam ni kuda mi misli lutaju, ali evo me blizu kuće. Zapalim drugu, pustim ovu cigaretu još jednom, možda će mi pomoći da shvatim gde tačno.
Možda sam se izgubila kada je počeo da me menja sa drugima, kada mu više nisam pristajala ni ja, ni boja moje kose, ni moj naglasak koji je nekada toliko volela.
Možda sam se izgubila u onoj „Noa, želim da raskinem, gotovo je“.
Možda sam se posle toga izgubila u tom vrisku, lomila stvari, pucalau šake i moždane ćelije, nisam spavaola,plakala, čekala u svakoj upućenoj molitvi da me Bog pogleda.
Možda sam se izgubila u onim tekstovima koje sam pisala kada mi je bilo najgore, možda sam počela da se gubim u litrima alkohola, u mršavljenju, previše brinući o svakoj sitnici.
Jebeš ga Nora, uhvati ga već
I eto ga... Nora, kako ćeš da shvatiš gde si se izgubila kad još pokušavaš da nađeš sebe, Nora, zaboga, svake godine sadiš suncokrete koji nikad ne niču. Mislim da sam se izgubila tamo gde je najviše bolelo, a gde i kada je najviše bolelo?
Ne mogu to da vam kažem, mogu samo da kažem da svi imamo izbor da biramo ko i kako ćemo biti povređeni.
I meni se dopao moj izbor.
I kako sam ga volela.....