Onaj stari dobri...

Onaj osećaj kada posmatraš čoveka i upijaš svaki njegov postupak i reč, sve ono što voli ili pamti manje rado. Odavno se nisam ovako osećao, prvo sam primetio tvoje lepo bledo lice na suncu kada smo se konačno videli. Tvoj položaj i ramena, izgledaš toliko samouvereno da ne mogu da razmišljam racionalno pored tebe. Ono kada se vozimo sa drugim ljudima a ti sediš sa mnom na zadnjem sedištu i toliko si mi blizu da mogu da ti kažem koliko mi odgovaraš, ali ipak ne mogu da pokvarim tu lepu tišinu koju imamo u sredini sedišta............. zabavljamo se gledajući... ali ne duže od jednog minuta, jer posle tog minuta uvek tražiš ili moj dodir ili pogled u gomili. To je ono što me čudi, niko me nije gledao toliko dugo. I tvoji pramenovi kose koji često idu svuda su tako lepi, a sve te male stvari koje te uznemiravaju su umetnost u mojim očima. Tvoj slatki osmeh kada pokušavam da budem smešan, shvatam da ne znam kako je biti smešan jer sam proveo toliko vremena u mraku. Da samo znaš, koliko sam osmeha zaključao tamo daleko dole, koliko sam se zatvorio u sebe zbog drugih, koliko nisam dozvolio sebi da volim. Koliko sam težio savršenim stvarima da nisam mogao da vidim one istinski lepe. A onda se pojaviš, jednim pokretom me osmehneš skrivenu u narnijskom ormanu, izbaviš sav mrak od mene i uneseš sunce u moje oči, one odjednom postanu plave i svetle kod tebe. Pojavio si se i ne plašiš se da me dodirneš čistim rukama kao crnom bojom, ali obećavam da ću ti uskoro dati da vidiš boje u meni, jer sav moj plamen šarenih boja samo te čekao.