Sve je krenulo običnim pozivom koji nas je doveo do bescljnog lutanja po društvenim mrežama u potrazi za partnerom.Partnerom?
Da partnerom suludo,ali na žalost istinito.Vraćajući "film",sećanje na dolazak mobilne tehnologije,našu opčinjenost tim malim uredjajem koji nam omogućava da budemo sa bližnjima u kontaktu kada god to poželimo,da se fotkamo,da se dopisujemo iako pre toga nam je bilo teško godinama unazad da napišemo pet rečenica u pismu,danas pišemo desetine porukica ljudima sa kojima se "znamo" samo sa "mreže",stičemo nove prijatelje jako lako i naravno nove ljubavi.Malo, po meni težak termin jer ljubav je osećanje za koje mi je potrebno mnogo više od puste napisane reči na hladnom ekranu od osobe za koju nisam sigurna da se baš zove Bob ili Stiv jer se dokazalo da osoba nema čak ni b u imenu,a kamoli da se zove Bob.Kada malo bolje razmislimo skoro većina od ovih osoba se ne zove pravim imenom,niko skoro i ne stavlja svoje slike,sve je što bi stari rekli:"odneo vrag šalu".Slike se pokupe sa nečijeg tuđeg naloga od osobe koja nam se fizički najviše svidela ili možda osoba koja odgovara "nama iz mašte".Tako da kada sva saznanja o nekoj osobi udržimo naše poznavanje "idealne"osobe drastično padaju na nedovoljni minus ili u prevodu na totalno nepoznavanje osobe kojoj smo već poklonili srce.
Više nije važan onaj prvobitni poziv o kome smo do pre dvadesetpet godina unazad samo sanjali.Pojavilo se osećanje koje smo gledali samo u filmovima o budućnosti,ljubav preko žice.Često do skora termin koji je puno puta bio ismejan,opisan u komedijama i šalama,danas postaje osećanje kome podležemo,zbog koga se radujemo ili patimo.
Ljubav koja nema ni lj od ljubavi se predstavlja kao moguća emocija.
Ovo je ljubav prema IDEJI O ljubavi. Romantizacija, sanjarenje, zamišljanje idealnog partnera. Zaljubljivanje u glumce i glumice, pevače i pevačice, nedostupne osobe, likove iz filma, iz književnosti. Ovo je ljubav kojom se tesirate vi i osoba koja vam se dopada Ovo je imaginarna ljubav u kojoj je sve moguće.
Može da postane vrlo razvijena i da u mašti toliko dobro zamislimo partnera, izgled, ponašanje, način ophođenja prema nama, da taj imaginarni partner postane toliko veliki i sveprisutan da niko stvaran ne može ni da nam priđe, jer jednostavno za bilo koga drugog ni nema mesta.
Možemo i da poredimo stvarnog partnera sa tim imaginarnim, da mu zameramo što nije onakav kakvim smo ga zamislili, da ga čak osuđujemo što je obično živo biće i što ponekad prdne ili ne obrije noge.
Možemo i da poredimo sve potencijalne partnere s tim apstrahovanim fotorobotom koji tako savršeno odgovara na naše pokrete i rečenice kao da nam čita misli. Da nam niko ne bude dovoljno dobar, da svi imaju neku manu, da razradimo čitave matematičke modele o drugima i njihovim nesavršenostima, da ne prepoznamo kad smo prešli granicu i postavili za uslov potpuno nebulozne kriterijume. Da mislimo kako su sve žene... bljak, a svi muškarci... isti. Kada odlažemo da izađemo s nekim na dejt, da budemo s nekim s kim zaista želimo da budemo - tražimo ono što dobijamo - osobu koja je dovoljno daleko od našeg svakodnevnog života da možemo da nastavimo odnos s našim imaginarnim partnerom.
Problem sa virtuelnim vezama je što ljudi počinju da se navikavaju da imaju partnera iz mašte,osobu koja ih čeka sa one strane stakla,koja je uvek tu za njih,koja će uvek razumeti naš odgovor, zbog osobe koju gotovo nikada nismo dodirnuli,poljubili ili osetili njen dah.Imaginacija postaje deo naše stvarnosti.Mašta postaje deo nas,deo naše svakodnevnice,postajemo nervozni ukoliko nismo dobili povratnu poruku,metalno zvono telofona odredjuje da li ćemo biti nasmejani ili tužni....
Pre ili kasnije ove osobe se povlače u sebe otkrivši za njih strašnu istinu da su svi isti upravo ono što su slušali od osoba koje ih vole, koje su im govorile da je to gubljenje vremena i borba sa vetrenjačama.Da takve veze postoje samo u mašti ili na filmu,a nikada u stvarnosti i da način vezivanja za nekog tamo za koga smo 100:%sigurni da ga nikada nećemo videti ravan utopiji sopstvene duše.
Comments