Ima li nade za dalji život
Nekim osobama je psihički gubitak osobe(raskid)jednako bolan kao i fizički.
Naravno da pojmovi niti su isti niti bi trebalo ikada da razmišljati na taj način o osobi koju još uvek volite.
Mračna razmišljanja posle raskida" ubiću ga, ali neće biti sa drugom" ili "bolje da je mrtav nego njen" imaju samo sebične,male duše koje ne mogu da se pomire sa gubitkom,sa bolom koji sledi...Nekada se i ne radi o šta mogu ili šta ne smem.
Neekqda
Rečen hice koje su izazvale više diskusije,foruma pa i par tema za knjige nego bitka za Termopil.Nekada ostanem zatečena ljudskom okrutnošću,količinom zla koje neke osobe imaju.
Daleko od toga da sam ja neka savršena osoba,sa savršenim bezgrešnim životom, dušom ili mislima,ne.Možda čak imam više nedostataka nego vrlina,ali ovakve stvari ne mogu da shvatim,a preživela sam gubitak dve ljubavi.Sina i supruga,zato i pišem o svemu šta me zainteresuje na dobar ili loš način.
Po meni,samo osobe bez imalo emocija mogu pomisliti bilo šta loše u vezi sa osobom koju vole.
Ne postoji ništa što nam teže pada od slomljenog srca. Poslednji put mi se to desilo pre tačno pet godina. U mom slučaju su se dve ljubavi okončale veoma naglo.Moj život je bio završen.Nisam imala snage da se pokrenem,nekada mi je samo buđenje bilo mučno do te mere da sam dva puta pokušala da okončam sve muke.Sada iz ovog ugla mogu samo da zahvalim Bogu na dešavanjima koja su me sprečila da uradim najgluplju i najsebičniju stvar.
Sa trideset i dve godine sam otišla iz Pariza - u kom sam provela život i preselila se u Hanover.
Nastavak odlomaka "Moji sivi dani" u narednim objavama.
Comments