Tri sata ujutru. Subota. Tuđi sat na noćnom stočiću otkucava prve sekunde kajanja. U sebi, tiho se izvinjavam liku nepoznate devojke koja je već u dubokom snu.
Izvini, nisi ti kriva što nisi ona.
Najtiše što mogu, iskradam se iz njenog stana, i šetajući, čekam da me senke ulice opiju tišinom noći. Više mi ni to ne uspeva. Prateći muziku, ulazim u neki kafić, prepun nepoznatih lica, nepoznatih priča koje liče mojoj i više nego što na prvi pogled izgledaju.
Odlazim do šanka i naručujem viski. Jedan, dva, tri… Prestajem da brojim, jer brojevi polako postaju datumi, a svi ti datumi u mojoj glavi, mom sećanju ispisuju njeno ime. Prošlo je i previše vremena od kad nisam čuo njen glas.
Prvo je prestala da mi se javlja, pa je prestala da se okreće za mnom na ulici, i onda je počela da izbegava sva mesta gde bi mogla da me sretne. Valjda sam se i njoj smučio. Ma ne ne ljutim se, i sam sam sebi odvratan. Pogledao sam šankera, koji me je posmatrao nekako tužno, razočarano.
Ma šta on zna? I šta vredi da mu pričam zašto se uništavam?
Šta vredi da mu pričam kako mi patetično nedostaješ?
Svi su ti šankeri isti. Svi će reći isto: “Mladost-ludost, umišljaš, nije ona ništa, ima boljih”.
Baš njega briga. Nije te on izgubio..
Ja sam te ostavio, izgubio....
Izgubio sam osobu koja me je naterala da verujem u sebe samog. Osobu koja me je ubedila da pročitam prvu knjigu, osobu koja me je navukla na neke glupe pop pesmice, koje sam pre nje prezirao, i osobu koja je tako slepo verovala svakoj mojoj reči.
I, tako, tragajući za nečim poznatim i starim..
Vadim telefon i kucam njen broj, davno izbrisan iz imenika, ali urezan u sećanju u svakoj pori moje licnosti..
I zvoni dugo, dugo i na kraju, već spreman da odustanem, čujem njen pospan glas:
-“Molim?”
-“Heej.. Ja sam.
Čudna tišina zujala je kroz žice.Onda sam progovorio:
-Obećao sam da neću da te zovem, znam. Ali ne mogu. Izvini, jebi ga, znam da sam kreten i znam da te smaram i znam da nemaš više živaca ni želje da čuješ moja opravdanja, ali moram bar još jednom da ti kažem sve. Okej, okej možda sam pijan i možda ne znam šta pričam, možda čak i pričam nepovezano, ali bar me saslušaj. Slušaj i ćuti. Vidiš, otkad si otišla, sve na svetu me podseća na tebe. Na početku, krivio sam naviku, neku potrebu, ubeđivao sam sebe da će sve to proći, i da je i tebi isto tako. Ne umeš da lažeš, ne pokušavaj da poričeš. I onda je tebe prošlo. Više se nisi sećala mene. A ja, ja sam i dalje opsesivno tragao za tvojim pogledom u gomili, još uvek sam se okretao za svakom devojkom koja se smejala slično tebi. Promenio sam ih mnogo. I previše. Nisu to bile loše devojke. Dobro, bar ne sve. Neke od njih bi bile i savršene, da ih nisam uporno upoređivao sa tobom mozda bih i ostao sa nekom. Đubre malo, joj đubre moje malo, je l’ ti znaš da ne postoji nijedna koja liči na tebe...i daaa (podviknuo sam nesvesno) " ili se smeju malo, ili previše, ili pričaju premalo…
-Doduše hm......da ti nikad i nisi prestajala da pričaš, teško da će te u tome ijedna prevazići, haha.... . Ma nebitno.
Uvek im je falilo nešto. Nešto što sam nekada davno našao u tebi. Ima već par meseci kako više i ne pokušavam da ti nađem zamenu.Da nadjem bilo koju......smuvam je na neke glupe fore i posle se pravim da je ne poznajem.
I onda se molim da ti ne saznaš, jer sam znao koliko mrziš takve likove, a sebi jedino ne smem da dozvolim da me i ti zamrziš kao svi, hm....ali, moraćeš da,da mi veruješ na reč kad kažen da se svi ti kreteni samo trude da zaborave nekog. Baš kao što ja imam tebe, i oni imaju nekog koga nisu cenili dok ih nije zaboravio i izbacio iz svih misli i uspomena. Nekog koga jebiga vole, koliko god se uzaludnim i nemogucim činilo. Jeste, volim te. I, jeste, trebalo je da dođe ono “prekasno je” da bih ti to rekao. I ja i ti dobro znamo da sam ja jedan izgubljen slučaj..Ali mi opraštaš, zar ne? Reci mi. Reci mi. Bas kao pre što si opraštala? Možda te je zato baš.....baš te je tako teško zaboraviti. Isuviše teško se zaboravljaju oni koji su ti jedini verovali. I posle svega, samo to mi je potrebno da znam.
- Reci mi. Je l’ mi još veruješ?
- Veruješ u sve što sam ti rekao?
Ćutala je dugo. Prepoznao sam sve što sam hteo da znam o toj tišini.Hm, konačno, ipak čuo sam opet njen glas...
Pomalo uspavan...valjda umoran od svega...na kratko,ali ok i to je bolje nego ništa.
Slušalica davno spustena tužno je tutula a ja sam uhvatio sebe da suze lagano krenuše...
Ma daj...gotovo je za noćas... čuo sam je...da... ipak neka
promena...
Idem lagano kroz pustu ulicu...
#osećakrivice#patnja#podrška#pomoć#davanja#hipokrat#ptolomej#aristotel#tomasmor#karljung#promene#sazrevanje#strah#strahovi i fobije#strah od smrti#zlostavljanja#iskustva#rad na sebi# ponos# markes#tolstoj#davičo#hemingvej#kueljo#proza#laž#kradja#autorskopravo#