Moramo da prihvatimo činjenicu da sigurno postoje ljudi koji će uvek ostati u našim srcima, čak i ako nisu duže uključeni u naše živote.
Ova sećanja mogu biti naše prokletstvo i polako nas isisaju kao neki vampir.
Sumnjam da je rešenje da se otvorimo novim ljudima i pustimo ih unutar našeg najsvetijeg, naše srce i našu dušu.
Na kraju imamo ispunjeno srce ljudima koji su nas napustili. 💔Kako onda da ponovo volimo sebe ili druge?
Zato nije iznenađujuće što nam se srce razboli. Izleti iz ritma. Dobijemo i nepravilan rad srca. Naša sećanja su puzajući otrov onoga što udišemo i što nas svakim dahom približava smrti. Osećanja koja ne možemo da kontrolišemo.
Jer postoji nešto u nama. A to je čežnja za neutaživom željom.