Gabrijel Hose de la Konkordija Garsija Markes bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista.
•Rodio se 6.Marta 1927 godine u gradu Arakataka, u oblasti Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi.
•Najveći deo svog vremena provodio je u gradu Meksiko Sit.
Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. •Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka.
~Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.
Njegov stil pisanja ga je upravlo i svrstao u sam vrh svetskih knjizevnika.Napisao je svetski poznata dela od kojih izdvajam " Sto godina samoće", "Ljubav u doba kolere" i " Neverovatno tužna priča o O ČEDNOJ ERENDIRI I NJENOJ BEZDUŠNOJ BABI" .Narovno i još mnogo drugih fantastičnih knjiga.
U jednom intervju je rekao:
~" Znao sam da ću biti pisac, želeo sam da budem pisac, imao sam volju, predispoziciju, energiju i sposobnost da budem pisac. Uvek sam pisao, nikad nisam pomislio da budem nešto drugo, ali nikad nisam znao da ću moći da zaradim za život pisanjem“, izjavio je Markes.I zaista imao je intuiciju koju je kako kaže uvek slušao i uspevao je u svemu što je zamislio.Kao pisac je pisao između ostalog o mestu rođenja i aktuelnim dešavanjima.
•Garsija Markes je bio tiho i stidljivo dete, opčinjeno pričama svog dede. Sve klice budućih dela nikle su lsluša*ući dedu savršenog pripivedača
•Pisao je često inspirisan stvarnim životom, a ponekad i svetom mašte, često otežavajući čitaocima jasno postavljanje granice između realnosti i fikcije. Njegov stil nazivan je magičnim realizmom.
•Za vreme svog dopisničkog rada u Parizu posvetio je vreme izučavanju američkih književnika što je i uticalo na njegov dalji rad, zbog čega je često upoređivan sa Vilijamom Foknerom i Ernestom Hemingvejom.
•Prva knjiga koju je pročitao bila je " 1001 noć" .
•Na svojim studijama prava radio je za univerzitetske novine. Kako su njegovi tekstovi često bili objavljivani i u lokalnim novinama, brzo je bio zapažen i tražen u medijima. •Njegov hrabar tekst o kolumbijskoj mornarici ga je izdvojio kao nepoželjnog za tadašnju vlast. Viđen kao pretnja, poslat je na put u Evropu, pod kapom reportera.
•U godinama objavljivanja dela „Sto godina samoće“, njegovo prijateljstvo sa Pablom Nerudom, čileanskim književnikom, je poraslo i ojačalo. Kad je Neruda 1971. godine dobio Nobelovu nagradu, izjavio je kako je Garsija više zaslužio to priznanje
•Markes, za vreme svog boravka u Španiji piše „Sto godina samoće“, 1967. godine. Roman koji mu donosi svetsku slavu, inspirisan je tkz. ukletom kućom njegove bake
FILMOVI
~U ovom selu nema lopova (šp. En éste pueblo no hay ladrones) - 1965.[11][12]
~Vreme za umreti (šp. Tiempo de morir) - 1966. (Markes potpisan kao scenarista)
~Opasna igra (šp. Juego peligroso) - 1967. (Markes potpisan kao scenarista)
~Patsi, ljubavi moja (šp. Patsy mi amor) - 1969.
~Predznak (šp. Presagio) - 1975. (Markes potpisan kao scenarista)
~Montijelova udovica (šp. La Viuda de Montiel) - 1979.
~Najdraža Marija (šp. María de mi corazón) - 1979.
~Godina kuge (šp. El año de la peste) - 1979. (Markes potpisan kao scenarista)
~Erendira (šp. Eréndira) - 1983.
~Vreme za umreti (šp. Tiempo de morir) - 1986. (Markes potpisan kao scenarista)
~Hronika najavljenje smrti (šp. Crónica de una muerte anunciada) - 1987.
~Veoma star čovek sa ogromnim krilima (šp. Un señor muy viejo con unas alas enormes) - 1988.
~Čudo u Rimu (šp. Milagro en Roma) - 1988. (Markes potpisan kao scenarista)
~Basna o prelepoj čuvarici golubova (šp. Fábula de la bella palomera) - 1988. (Garsija Markes potpisan kao scenarista)
~Pisma iz parka (šp. Cartas del parque) - 1989. (Markes potpisan kao scenarista)
~Edip gradonačelnik (šp. Edipo alcalde) - 1996.
~Pukovniku nema ko da piše (šp. El coronel no tiene quien le escriba) - 1999.
~Nevidljiva deca (šp. Los niños invisibles) - 2001. (Markes potpisan kao scenarista)
~Ljubav u doba kolere (šp. El amor en los tiempos del cólera) - 2007.
~O ljubavi i drugim demonima (šp. De amor y otros demonios) - 2009.
~Sećanja na moje tužne kurve 2011.
•STIL
Stil Gabrijela Garsije Markesa svrstavamo u magični realizam. Naime, ovaj stil podrazumeva postojanje dveju paralelnih stvarnosti, odnosno kombinaciju fikcije i realnog sveta. Garsija Markes spaja elemente fantastičnog i svakodnevnog i postiže savršeni sklad tako da čitalac ne doživljava elemente fantastičnog kao strane. U svojim prvim romanima ("Pukovniku nema ko da piše", "Zao čas") koristi nove narativne tehnike kao što su unutrašnji monolog, nelinearnost i kombinuje ih sa tradicionalnim tehnikama realizma. Ovde već uvodi teme nasilja i usamljenosti koje će razraditi detaljnije u svojim kasnijim delima. U svom remek-delu Sto godina samoće stvara izmišljeni grad Makondo u kome integriše različite nivoe: lično i opšte, istorijsko i mitsko, magično i realno. Glavne teme su usamljenost junaka koja predstavlja osećanje koje doživljava svako ljudsko biće i protiv kojeg je nemoguće boriti se i ljubav koja predstavlja jedini spas od fatalnog determinizma koji se rađa iz samoće i egoizma. Prepliću se budućnost, sadašnjost i prošlost. Odlike magičnog realizma u delu Garsije Markesa ogledaju se u sledećim motivima: smrt koja je sve vreme prisutna - mrtvi postoje u Makondu zajedno sa živima; nasilje; magija; alhemija. Kritičari Gabrijela Garsiju Markesa svrstavaju u jednog od najboljih pisaca svih vremena, a njegov stil izrazito kreativnim.
•NAGRADE•
•Garsija Markes je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1982. Po mišljenju Švajcarske akademije dobio je nagradu zbog svojih romana i kratkih priča u kojima su elementi fantastičnog i realnog pomešani u jednom mirnom svetu sa bogatom maštom i tako oslikavaju život i konflikte jednog kontinenta.
~~~Nije istina da ljudi prestaju da slede snove jer stare, stare jer prestaju da slede snove“ – Gabrijel Garsija Markes~~~
Markes je uživao počasno mesto u društvu visokih zvaničnika od Mihaila Gorbačova, Jasera Arafata do Fidela Kastra, od kojeg je dobio i vilu u Havani. Gabo je za vreme boravka u Njujorku, pre odlaska u Meksiko, izveštavao za Prensa Latina – novinsku agenciju osnovanu od strane režima Kastra, kubanskog vođe. Na Kubi će kasnije i da osnuje svoju filmsku školu, gde će uvideti da pisanje scenarija nije lak zadatak..
Njegov govor pri dobijanju nagrade zove se La soledad de América Latina. Bio je prvi Kolumbijac, a četvrti Latinoamerikanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
~Kratke priče : Pukovniku nema ko da piše, A Very Old Man with Enormous Wings, Oharska...
~~~ 2014. godine je izgubio dugu bitku sa rakom, koji mu je dijagnostikovan 1999. godine. Umro je u 87. godini. Umro je mesec dana posle rodjendana gde je ispred kuće napravio veliku zabavu na koje je došla gomila obožavaoca. ~~~
Genijalni, neponovljivi Gabriel Garcia Marquez: Nikad svoje velike prijatelje, svoj predivan život, voljenu porodicu ne bih zamenio za manje sedu kosu ili ravniji stomak. Kako sam postajao stariji, postajao sam sve više i više prijatelj i sve manje kritičan prema sebi. Postao sam moj prijatelj ... Ne krivim sebe što pojedem previše kolačića, što se ne mogu popraviti u krevetu ili što sam kupio nešto glupo što mi nije trebalo. Imam pravo biti neuredan i ekstravagantan. Video sam koliko je dragih prijatelja prerano napustilo ovaj svet, pre nego što su shvatili veliku slobodu starenja ... Ko će mi zameriti ako se odlučim da čitam ili se igram na računaru do četiri ujutro, a zatim da spavam do podneva? Ko će mi zameriti ako ostanem u krevetu ili pred televizorom koliko god želim? Plesaću uz one divne hitove 70-ih i 80-ih, a istovremeno ću i plakati zbog izgubljene ljubavi ... Ja idem. Ako to želim, šetaću plažom u kratkim pantalonama preuskim za mlitavo telo i nesebično ću zaroniti u talase, uprkos osuđujućim pogledima drugih ... I oni će ostariti. Znam da ponekad nešto zaboravim, ali u životu postoje neke stvari koje jednostavno moraš zaboraviti! Sećam se važnih stvari. Naravno, moje se srce mnogo puta slomilo tokom godina. Ali slomljena srca daju nam snagu, razumevanje i suosećanje. Srce koje nikada nije patilo besprekorno je i sterilno i nikad neće spoznati radost što je nesavršeno. Imao sam sreću da sam poživio dovoljno dugo da imam sedu kosu i da mi je mladenački smeh zauvek ostao na licu. Mnogi se nikada nisu smejali, mnogi su umrli pre nego što im je kosa postala srebrna. Kako starite, lakše vam je biti pozitivan. Manje vam je stalo do toga što drugi misle o vama. Više ne sumnjam u sebe. Zaslužujem pravo na greh. Dakle, odgovarajući na vaše pitanje, volim li da ostarim, odgovoriću: Sviđa mi se čovek koji sam postao. Neću živeti večno, ali dok sam još uvek ovde, neću gubiti vreme kajući se za ono što se moglo dogoditi ili brinući se o tome što će se dogoditi. A ako želim, imaću desert svaki dan. Razumeš li? Neka naše prijateljstvo nikad ne prestane, jer dolazi iz srca.
~~~Poruke ljudima od preko 50.godina,a preporučuje se i mlađima da pročitaju da bi znali šta ih sve lepo očekuje.~~~
Gabrijel Hose de la Konkordija ~Garsija Markes ~ umro je 17.aprila 2014., u Meksiko Sitiju,Meksiko.