Nekad i ja poželim da budem "otkačena" od svih pravila!
Da post ne bude strogo formalan,nego da pokaže dušu autora,tj mene,obične žene koja pokušava da uspe u ovoj džungli.
Ovo je neko moje vidjenje života onog opuštenog,bez strogih pravila,društveno prihvaćenih normi i bla,bla,bla....
Kako kad nisam takva?
Uvek steknem onaj grozan osećaj da ću dobiti packu ili prekor....
Da sam kao dete dobijala nešto više od uobičajenog(za to vreme normalno) sata razgovora o lepom ponašanju sa 1001 pitanjem na temu"da li si svesna svoje neodgovornosti" možda bi moj strah i bio opravdan.
Ovako zaista ne znam odakle mi ta mučnina u želucu ako nešto utadim što je društveno neprihvatljivo.
Pokušaj objašnjenja samoj sebi odakle taj osećaj
Osnovna škola
Imala sam drugaricu koja je živela "sama" sa majkom i njenim partnerom/partnerima,zbunih se u momentu.
Kao 12-to godišnja devojčica iz ugledne oficirske porodice gde se puno ulagalo u društvene norme,lepo ponašanje i naravno oblačenje.
Jednom prilikom baka koja je odlazila na roditeljske sastanke bila je u žučnoj raspravi sa majkom(što nije njen način razgo:ora,a jos manje ponašanja u javnosti) moje najbolje drugarice.
•Kako u to vreme nama deci nije bilo dozvoljeno da ni na koji način ne upadamo u razgovor samo sam gledala šta se dešava.
•Naravno da me je zabolela Nadina rečenica " ma gospođo ona je dete razvedenih roditelja i nije čudo što je tako nevaspitana".Dalji razgovor od grča u želucu,bola u glavi jer iskreno nisam tada ni razumela srž ni poentu celokupne priče,diskusije ili šta je već to bilo.
•Bakin pogled je više nego jasno govorio " udalji se,ovde ti nije mesto" istog trena napustila sam hol gde su rodotelji stajali.
Jedino što sam saznala po dolasku kući je da bi bolje bilo da daljem drženju povučem ručnu jer "gospodja majka" moje najbolje drugarice, ne dozvoljava deci kao što sam ja druženje sa njenim detetom!
•Svi smo kao deca prošli kroz neki bolan period i svima nama je baš najteži.Kako god zaista viševnisam bila pozivana na rođendaske zabave i druženju je došao kraj.Ostala su lepa sećanja i nostalgija za prošlim vremenom.
Ema je i dalje pokušavala da stupi u kontakt sa mnom,ali gore pomenuto vaspitanje nije mi dalo puno izbora.Sa 12 godina upoznala sam ljudsko zlo,nepravdu,pogrešne zaključke i šta to malograđanština radi sa ljudima.
•Od tog dana sam se pitala zašto je moja mama drugačija od drugih žena.
Radila je u inostranstvu kao službenik u Konzulatu tadašnje Jugoslavije.
Sve troškove snosila je sama,oblačila me,slala pakete,džeparac......
Nikako mi nije bilo jasno šta moja mama ne radi dobro da bi bila na meti udatih gospođa ili gđa udovica...
1001 pitanje i ni jedan odgovor,za dete od 12 godina jako konfuzno i zbunjujuće.
•Prošlo je doba zbunjenosti,neke stvari su se same isrisalisale,nešto sam morala i da pitam....Odgovori koje sam ddobijala od bake i nisu bile odgovor koji sam tražila,ali imala sam ujaka britkog,oštrog rečnika kao sablja.
Peter ,jako sam volela da ga zovem po imenu-greška znam,ali autoritet za mene je bio samo deda,a svi ostali kako sam volela da ih zovem bili su : "nužno trenutno zlo".
Koliko god da se baka ljutila,držala monologe nije imalo nikakvog uticaja na mene.Zašto?
Jer sam kao i svi tinejdzeri bila najpametnija,sećate se tog doba?
Ili ćemo se sada lqgati?
Kako god ne morate meni reći,setite se sebe,i svog detinjstva u tim godinama,identično zar ne?
•Kako bi današnja omladina rekla bio je Peter tu da " reši malu Hanu" novopečenog buntovnika, protiv koga se podigao ceo svet!
Oštog,otrovno britkog jezika obično je u 2 rečenice rešavao probleme i objašnjavao sve što mi nije bilo jasno.
Interensantno da nikada nije morao dva puta da ponovi,uglavnom sam shvatala u sekundi bez dodatnih pitanja i podpitanja.Njegovo objašnjenje o događaju u školi( gore opisano) objasnio je na tako jednostavan način da sam shvatila da je moja mama u stvari gospođetina za pojedine dame tj mame mojih drugarica.
•Godine su prolazile,tinejdžerske godine su prošle,ali su promenile karakter.
Postala sam svesni buntovnik kome je sve smetalo.Sve organizacije koje su se bavile pravima mladih na koledžu bila su moja opsesija,jednostavno sam morala biti član.
•Posle godina sretnog života doleće porodična tragedija koja menja moj život iz korena.
Samoća, sati tuge,napadi plača,promene raspoloženja je samo početak kraja.
Imam jednu karakternu osobinu koja je možda i mana,ne znam zaista .
Neko bi posle takvog gubitka predao život u Božje ruke bez imalo razmišljanja.
Ja nisam takva,ne zato što ja to želim,jer iskreno u tom času nisam imala nikakvo rešenje,nikakvu nade'"i nisam videla svetlo na kraju tunela.
Govoreći o svetlu nije me ni intetesovalo postoji ili ne,dani su tekli bila ja tu ili ne.
Ja lično osim depresije u koju sam uletela kao pod punim gasom, nisam znala o ničemu ništa......jela sam jer me neko pozvao spremivši komopletno sve na tacnu i stavio ispred mene uz rečenicu: "ajde:mila,pa moraš bar malo,aj na silu zlato".
Dani su bili sivi ,tmurni,beživotni kao isprana majica koja će se za 2pranja pocepati....
Nekako u to vreme počinjem da radim u novinskoj kući na turističko propagandnim reportažama .
Šetajući po okolini,praveći fotografije zapada mi jedno društvo za oko.Posle 2 ili 3 dana već je normalno da se makar klimne glavom u znak pozdrava.
Reakcija je bila potpuno iznenađujuća za mene,većina ženskih članica me je otpozdravila uz veselo pitanje :"kakve su fotke danas?".Iznenađena prijatno uz smešak sam rekla:"očekivalq sam bolje", nisam ni zatvorila usta pokajala sam se pomislivši"pa stvarno mračiš sve oko sebe". Brzo sam se ispravila rekavši "sutra će biti sjajne".Gromoglasan smeh Irene grkinje mi je odneo pogled prema njoj.Frćkava crna kosa,oči kao bademi,puna usta i predivan niz biserno belih zuba krasio je lice vesele devojke.Pitala me je da li bi im se pridružila verovatno videvši moj zabezeknuti pogled.Naime Irena je invalid u kolicima.
U 25 godini imala je saobraćajku u kojoj su joj poginuli roditelji,suprug i beba od 16 meseci.
Slušajući je počela sam da razmišljam u povratku u kancelariju odakle ovoj devojci,ženici tolika snaga.
Sutradan sam je otvoteno pitala nakon štovsam iznela svpju mulu,problem,bol.Pogledala me i posle duže tišine rekla:
" Hana,verujem u Boga,jako sam veliki vernik,moja vera nema sumnju u Božju volju.Nikada ne postavljam pitanja,zašto nije ili zašto jeste.Mislim da je Bog znao šta radi jer moj sin Nikolas je imao leukemiju Smatram da ga je Bog uzeo sebi da bi ga oslobodio daljih muka"!.
Odgovor koji mi je dala Irena me je potresao do suza.
Smireno mi je rekla:" Hana,suze čiste dušu,lakše će ti biti,plači"!
Tada se nešto pokrenulo u meni,ne znam ni danas šta tačno, ali jeste i to krupno....
To je početak borbe za pokušaj da drugi put probam život.
#život #ljubav #tuga #bol #rastanci #suza #samoća #životsabolom #povratak #prijatelj #ispovest #pružinadu