Pomere se u meni neki svetovi kad tišina ispuni prostor.
Izbiju na površinu neki strahovi, promašene ljubavi, sve neisplakane suze, sva ćutanja u kojima sam htela vrištati, sve rečenice u kojima sam trebala ćutati.
Gazila sam preko ponosa onda kad je trebalo podići glavu i otići.
Zato što sam volela.
Gazila sam svako "nikad".
Zato što sam volela.
Čekala sam više, pristajala na manje, odbijala bolje, zaboravljala loše, crtala sunce gde ga nije bilo i menjala sve zvezde za samo jednu želju.
Ma sve sam to i više, zato što sam volela.
Kad utišaš srce shvatiš da onaj koji voli biće tu, jedan uzdah od tebe, onaj zagrljaj ujutro, onaj stisak ruke pred celim svetom.
I nema kako, zašto, ne mogu, nisam, šta ako...
Nema !
Ako nije tu - ne voli !
Prosto,toliko da boli.