.....

Plima sećanja u talasima zapljuskuje prozore imaginarne kuće koju sam davno sazidala  za nas u mojoj glavi, a u kalendaru na kojom  sam jednom hemijskom, koja je jedva pisala (fuck  uvek me iznervira) zapisivala svaki trenutak, odavno nije ništa zapisano, a nakupilo se dana, verovatno su prerasli i u mesece, možda čak i godine.

Prestala sam pratiti datume, jedino na zidu te kuće, nekim oštrim kamenom, koji sam našla  na putu koji vodi do kuce, crtam linije, kao zatvorenik na dugogodišnju robiji,koji je  prestao da se nada slobodi.

Život je postao D-mol. Svaka stanica,puteljak  svira svoje  akorde,i da  verujem iz inata,

da te ne zaboravim, iako sam zaboravila boju tvoga glasa,

miris tvoje kose ili na primer, koliko snažno grliš da puca..hah sećaš se osmeha kada čujemo krckanje...uh odlutah.....

A u tom D-molu, koji grad  svira, negde, na pitanja  za neke poznate  ulice odgovaram: “Ne znam, ne prolazim tim putem”, i uhvatim sebe u laži.

I po ko zna koji put… Trudim se da uživam u tom D-molu, jer ljudi vole tužne stvari,kažu stari,a ti znaš koliko volim starinsko.....

Da......D-mol,ilo dublje od tuge...